Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије
Предлог за састав Владе Србије објављен је само пар дана пред истек законског рока за формирање нове Владе. Подсетићемо се да су парламентарни избори у Србији одржани 17. децембра 2023. године, а нови састав Скупштине Србије конституисан је 6. фебруара ове године. Рок за формирање владе је 90 дана од конституисања Скупштине, што значи да он истиче 6. маја. Очекивало се да ће се на формирање нове Владе чекати до последњег момента, јер се владајући режим који је на претходним изборима потврдио „добар резултат“ и освојио већину у Скупштини Србије, води тактиком „куповине времена“. Са тим у вези, иако је формирање Владе најављивано у неколико наврата од стране Александра Вучића, очигледно је да се чекао последњи рок. За „добар резултат“ владајуће коалиције на претходним изборима „заслужна“ је и опозиција, како са леве тако и са десне стране, која је у великој мери изиграла поверење грађана бесконачним шетњама и протестима који су имали за циљ да истроше акумулирано незадовољство грађана Србије, а такође и злоупотребом трагедије и протеста против насиља.
Поједина имена политичара блиских Александру Вучићу већ су дуже време фигурирала у јавности и очекивало се да ће они бити предложени за одређене ресоре, а раније је саопштено да мандат за састав нове Владе има Милош Вучевић, један од Вучићевих најближих сарадника. Претходни председник Владе Србије Ана Брнабић, која је обављала ову функцију од 2017. године, изабрана је за председника Народне Скупштине.
Оно што се може рећи за састав нове Владе, то је да су предложени људи лојални Александру Вучићу и већина њих је већ раније обављала министарску функцију у разноразним ресорима. Пракса је да се одређени број министара већ дуже време ротира на различитим функцијама или у различитим министарствима, па са тим у вези и нема превеликих изненађења. То говори о чињеници да стручност и професионализам нису пожељни и да се на важне функције бирају политички подобни дилетанти, а поједини професионалци који су прихватили изазов да се прикључе таквој већини, као што су доктор Радојичић или докторка Грујичић, искоришћени су и одбачени.
Предлог за састав нове Владе очекивано ће бити усвојен, с обзиром на то да владајући режим (СНС+СПС) има скупштинску већину (147 од 250 посланика). Нова Влада има ће 31 министра од којих су 5 министри без портфеља, што говори о наставку праксе оптерећивања буџета великим и нефункционалним државним апаратом. Досадашња Влада коју је предводила Брнабић имала је 25 ресорних министара и три министра без портфеља. Промена на челу Владе говори о потреби Александра Вучића да привидно одобровољи грађане Србије, с обзиром на то да је Ана Брнабић била изразито непопуларна, између осталог и због нетрадиционалних „вредности“ који промовише. Састав Владе је тако пројектован да површински задовољи потребе патриотске јавности, истицањем одређених кадрова који се реторички залажу за заштиту државних и националних интереса. Са друге стране, без обзира на кадровска решења, за очекивати је да ће Влада Србије наставити да усклађује своје ставове првенствено са Вашингтоном, како је и до сада био случај. Потребно је напоменути и чињеницу да без обзира што Србија нема председнички систем, велики део надлежности Владе обавља председник републике иако за то по Уставу нема овлашћења. Противуставна пракса да се политичка моћ везује за појединце, насупрот уређењу система, постоји већ дуги низ година у Србији.
На први поглед се чини да је састав Владе избалансиран тако да ствара могућност за сарадњу и са Истоком и са Западом, али дубљом анализом се може доћи до закључка да кључне ресоре у новој Влади воде људи за које постоји уверење у српској јавности да су блиски Вашингтону. Овде је реч о Министарству спољних послова на чијем челу се налази Ђурић који је до сада био амбасадор Србије у Вашингтону, затим Министарству енергетике на челу са Ђедовић-Хандановић, као и Министарству финансија на чијем челу се налази Синиша Мали који је уједно и први потпредседник Владе. Са друге стране у саставу нове Владе налазе се двојица министара без портфеља Ненад Поповић и Александар Вулин који су наводно про-руски оријентисани али који у досадашњем раду, за разлику од људи блиских Вашингтону, не могу да се похвале превеликим успехом. С обзиром на то да не воде одређене ресоре, њихов избор пре свега има декоративну намену. Ресор одбране ће водити Братислав Гашић, човек од поверења Александра Вучића који је и раније обављао исту дужност, а налазио се и на челу Министарства полиције као и Безбедносно информативне агенције и који иза себе има многобројне афере. Осим Гашића у новој Влади ће бити и други људи блиски и лојални Вучићу као што су Никола Селаковић, Горан Весић, Ирена Вујовић, али и Милица Ђурђевић која се до сада представљала као опозиција, иако је било више него јасно да је странка коју она води, режимска. Овде је потребно напоменути да странка коју предводи Ђурђевић ни у коалцији није успела да пређе потребан цензус на претходним изборима, па тиме њено учешће у новој Влади представља кршење воље грађана и награда за лојалност Александру Вучићу.
Председник СПС коалиционе партије СНС-а, Ивица Дачић, водиће Министарство унутрашњих послова. Поред Дачића у новој Влади ће бити још кадрова из СПС –а као што су Славица Ђукић Дејановић (министар просвете), Новица Тончев (министар без портфеља), Ђорђе Милићевић (министар без портфеља). У раду нове/старе Владе учествоваће и припадници мањих странака као и националних мањина, чиме се симулира стварање широког друштвеног консензуса.
Експозе Милоша Вучевића указује на то да Србија наставља да води политику на непринципијалним ставовима и великим контрадикторностима.
Велики значај у његовом говору дат је заштити државних и националних интереса, очувању суверенитета и војне неутралности док слова о спољно-политичкој оријентацији и одбрани говоре у прилог томе да се Србија приклонила евро-атлантској заједници чији интереси су у супротности са заштитом државних и националних интереса Србије.
Иако је у Србији појачана патриотска реторика, до сада нису предузети никакви конкретни кораци у заштити државних и националних интереса, када је реч о међународном праву, Резолуцији 1244 и Косову и Метохији које је политичким компромисима са стране Београда, потпуно предато под контролу албанским сепаратистима. Потписивањем Бриселског и Вашингтонског договора, као и прихватањем Француско-немачког плана Александар Вучић који по Уставу није овлашћен да води спољну политику, нанео је несагледиву штету државним и националним интересима и сагласио се са прихватањем државних атрибута тзв. независног Косова, поштовањем суверенитета и територијалног интегритета и уласком ове лажне државе у међународне институције. Од Милоша Вучевића смо могли да чујемо обећање да ће се нова Влада борити за очување Косова и Метохије у саставу Србије, што је у супротности са оним што српски режим на челу са Вучићем чини.
С обзиром на то да ће и нова Влада имати Министарство за европске интеграције које води нестраначка личност Тања Мишчевић, за очекивати је да ће наставити политику безалтернативних европских интеграција које наносе огромну штету Србији. Посебно након тога што је ЕУ званично интегрисала услов за признавање косовске „независности“ од стране Србије у преговарачки процес о приступу. Вучевић је у свом експозеу говорио о наставку европских интеграција као стратешком циљу Србије, додуше са одређеном дозом скептицизма према ЕУ, што грађане Србије треба да држи у уверењу да српски режим неће ићи до краја у свом повлађивању Бриселу и Вашингтону.
Из свега наведеног може се закључити да ће Србији наставити досадашњу праксу привидног балансирања између Истока и Запада, прављења компромиса са Западом који у Србији има превелики утицај и куповине времена у ишчекивању разјашњавања геополитичких односа великих сила. Иако је последњих година потпуно прекинута сарадња са Русијом, што Вучић наглашава када говори о томе да се није састао са Владимиром Путином више од две године, Вучевић је говорио о наставку сарадње са Русијом али наглашавајући да Србија осуђује руску „агресију“ на Украјину и да подржава територијални интегритет Украјине. Поновио је лажне наводе Запада да је рат у Украјини почео 24. фебруара 2022. године, потпуно игноришући рат и геноцид у Донбасу који је украјинска страна спроводила пуних осам година. То је још једна од нелогичности или шизофреније политике српског режима који се чврсто залаже са очување територијалног интегритета Украјине, истовремено урушавајући територијални интегритет Србије, чињењем уступака на рачун албанских сепаратиста. Као и декларативна подршка Републици Српској док истовремено Александар Вучић прихвата наметнутног представника Кристијана Шмита који ради на урушавању Дејтонских позиција Републике Српске.
Промоција нове Владе није могла да прође без повлађивања и ласкања САД чији се амбасадор Кростофер Хил, познат по грубом мешању у унутрашње послове Србије, налазио у скупштинској сали. Иако је читав свет свестан пада америчке политичке, војне и економске моћи, нова српска Влада се враћа три деценије у назад и проглашава САД најмоћнијом државом на свету.
Поред одбране, велики део експозеа посвећен је економији, који као да је преписан из Вучићевих бесконачних обраћања јавностима у којима наводи своје сопствене успехе и заслуге. Ако се присетимо Викиликсових депеша у њима је било речи о плановима Запада да у последњој фази отуђивања Косова и Метохије од Србије замажу очи српској јавности украсима и ђинђувама, како би замаскирали чињеницу отуђивања огромног богатства које Србија има у јужној српској покрајини. Похвале на рачун страних инвестиција треба да прикрију чињеницу да је домаћа економија потпуно уништена и да су огромни ресурси државе прешли у руке странаца чиме се Србија сврстава у ред колонија.
Експозе није могао да прође ни без велике количине патетике која је карактеристична за псеудо-патриотске радикалске структуре, па је тако било речи о свитању зоре, борби, отаџбини, јунацима, слављењу мученика, што је у Србији дозвољено и прихватљиво докле год се такве речи користе за другачија дела, односно остваривање циљева окупационих снага.
У сваком случају, грађани Србије не могу да имају превише очекивања од нове/старе Владе јер ће она имати пун континуитет са претходном што је Милош Вучевић и потврдио у свом експозеу. Она ће више личити на ријалити програм као и читава Скупштина (што и данас видимо на седници), него на озбиљну државну структуру која треба да се бави решавањем проблема. Све три гране власти остаће сконцентрисане у рукама председника Србије који још увек задовољава потребе западних центара моћи и погодује реализацији њихових планова на Балкану (независно Косово, унитарна БиХ, Open Balkan и сл.).
Са друге стране Вучић наставља да игра на све карте, надајући се да ће успети на време да се престроји на ону стану која буде јача у геополитичкој борби и сачува барем нешто од државних и националних инатереса чиме ће моћи да се искупи пред грађанима, што је тешко изводљиво за некога ко је уцењен умешаношћу у криминал, корупцију и др.
Велики проблем представља то што је политичка сцена Србије потпуно потрошена и без икакве алтернативе, а геополитичке промене би требало да подстакну позитивне промене и долазак потпуно нових политичких елита што је процес који може да траје.
1. мај 2024.