Онлине трибина под насловом “Нормализација односа арапских земаља с Израелом и будућност Палестине” одржана је у петак, 7. маја, а цео снимак можете погледати на: https://www.facebook.com/IbnSinaSarajevo.
С циљем подршке правима палестинског народа и на иницијативу Имама Хомеинија (р.а.), утемељитеља исламске револуције Иран, посљедњи петак у месецу Рамазану се обележава као светски дан Кудса. Данас више од 80 земаља света обележава овај дан.
Учесници трибине били су:
Златко Диздаревић, дипломата и новинар
Хајрудин Сомун, дипломата и новинар
Драгана Трифковић, новинар
Осман Софтић, новинар
Ведран Обућина, политолог
Модератор трибине био је Нермин Хоџић.
Излагање Драгане Трифковић преносимо у целости:
Однос Израела са арапским светом има кључну улогу за стабилност региона Блиског истока, међутим арапско-израелски сукоб има дугу историју. Од проглашења државе Израел 1948. године, ова земља се налази у сталном конфликту са својим суседима на Блиском истоку. Узрок лежи у дубоком незадовољству арапског света планом за поделу Палестине, као и односом државе Израел према палестинском народу.
Присетићемо се да је Генерална скупштина УН 29. новембра 1947. године, већином гласова усвојила план за поделу Палестине, који је разрадио Специјални комитет организације.
Овим планом је дефинисано стварање две државе на територији Палестине коју је до тада контролисала колонијална управа Велике Британије, као и успостављање међународне управе у Јерусалиму и Витлајему. Према плану УН-а, 56,47% територије западно од реке Јордан припало је јеврејској држави, а 43,53% арапској држави. Предвиђено је и стварање економске уније између две државе: царинске уније, заједничког монетарног система, једнаког приступ изворима воде и енергији.
Већина муслиманских земаља, као и све арапске чланице УН у то време (Египат, Ирак, Јемен, Либан, Саудијска Арабија, Сирија) одбациле су Резолуцију. Лидери арапских земаља су изнели став да ће се потрудити да спрече примену плана. Након истека британског мандата и повлачења британских трупа из Палестине 14. маја 1948. године, држава Израел прогласила је независност. Истовремено са проглашењем државе Израел 1948. године започео је арапско-израелски рат (1948-1949) током којег су Израелци заузели око половине територија додељених арапској држави. Друга последица сукоба био је егзодус преко 700.000 палестинских избеглица са територија које је окупирао Израел.
Арапске државе Египат, Јордан, Либан и Ирак биле су укључене у непријатељства уз подршку других арапских држава. Почела је ера арапско-израелске конфронтације. Током арапско-израелских ратова 1967. и 1973. Израел је заузео остатак палестинских територија, укључујући источни Јерусалим, као и сиријску Голанску висораван и египатско Синајско полуострво.
За палестински народ оснивање државе Израел је почетак прогона и новог страдања. Од тог периода до данас положај палестинског народа се у континуитету погоршавао. Он се карактерише сталним сукобима са израелским безбедносним снагама због ограничења кретања и репресије, као и рушења палестинских насеља и изградње нових израелских насеља на палестинској територији.
Званично, спољна политика државе Израел има за циљ проналажење мирног решења блискоисточног сукоба, превазилажење дипломатске изолације и успостављање добросуседских односа са свим арапским земљама. Међутим у досадашњој пракси Израел није показивао спремност на компромис. Израелско-палестински конфликт је један од сталних генератора сукоба у региону. Арапски свет је понижен односом државе Израел према Палестинцима који су лишени државности и изложени константном понижавању и кршењу основних људских права. Однос државе Израел према Арапима у Палестини је подржан од стране САД.
Од земаља арапског света, Израел је успоставио дипломатске односе са Египтом од 1979. године, Јорданом од 1994.године и Мауританијом од 1999. Односи су одржавани са Мароком и Тунисом на нивоу канцеларије за везу, али су опозвани 2000. године у знак протеста против насилних акција у Палестини.
Интервенционистичка међународна политика САД довела је до усложњавања постојећих проблема на Блиском истоку и појаве нових. Концепт „сукоба цивилизација“ проузроковао је радикализацију, сунитско-шиитски сукоб као и појаву међународног тероризма.
Арапско пролеће је довело до почетка нових процеса на Блиском истоку које је потребно сагледавати кроз сукоб великих сила за овладавање над животно важним енергетским ресурсима и путевима транзита.
Недавно је израелско Министарство спољних послова заузело курс ка нормализацији односа са земљама Персијског залива и северне Африке. Истовремено САД на челу са Доналдом Трампом који је био нарочито наклоњен Израелу, заузеле су се за спровођење сопственог мировног плана за Блиски исток. План САД узимао је у обзир искључиво интересе израелске стране и био је неприхватљив као решење за Блиски исток јер суштински није нудио никакав компромис. Oдлукa америчког председника Доналда Трампа да прогласи Јерусалим за главни град Израела, што се коси са међународним правом, довела је до повећања тензија у овом региону.
Ипак не заузимају све арапске земље исти став према Израелу, јер спољнополитички односи могу да зависе од разних интереса. Поред Израела, САД имају још једног стратешког савезника на Блиском истоку, а то је Саудијска Арабија. Та околоност утиче на стварање неприродног савезништва на бази обостраних добрих односа са САД, што је условило приближавање Израела и Саудијске Арабије последњих година. Ово савезништво за сада остаје неформално, али су неке друге богате монархије Персијског залива из истог клуба, већ потписале и формалне договоре са Израелом. Поред САД, ове земље уједињује и непријатељство према Ирану.
Због тога су неке државе Персијског залива занемариле заједнички став арапског света поводом палестинског питања и успоставиле сарадњу са Израелом.
У септембру 2020. године у оквиру америчке изборне кампање, потписан је у Белој кући договор између Израела, Уједињених Арапских Емирата и Бахреина. Трамп је овај договор назвао историјским, али по свој прилици он је само предизборни маркетиншки потез. Арапских свет због тога сматра да Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин раде против заједничких интереса, а са друге стране ове земаље тврде да желе да развијају сарадњу у области безбедности и економије са Израелом, јер је то у њиховом интересу.
Арапска лига је раније утврдила став да је нормализација односа са Израелом могућа уколико би се Израел повукао са територија освојених 1967. године, признао државу Палестину и уколико би дозволио повратак многобројних палестинских избеглица. Међутим Израел никада није узимао у обзир такве захтеве.
Рат у Сирији који траје већ 10 година, повећао је непријатељство ове земље према Израелу, посебно због честих терористичких напада израелских безбедносних снага. Слична је ситуација са Либаном, посебно са либанским Хезболазом који са Израелом има дугу историју сукоба. У Сирији се заправо води мали светски рат где су западне силе и њихови савезници употребили сва могућа средства против сиријског режима, како би ову земљу ставили под контролу. Међутим планови САД нису остварени, а ситуација и у претходно окупираном Авганистану, Ираку и Либији се све више окреће против њих.
САД губе своје позиције на Блиском истоку, а тиме и могућност да овај регион држе под контролом, онемогућавајући ширење руског, кинеског и иранског утицаја. Главна линија сукоба на Блиском истоку коју чине САД, Саудијска Арабија и Израел, а са друге стране Иран, Сирија и Русија (уз све већу дипломатску подршку Кине), утиче и на односе унутар арапског света. Због тога мислим да Израел у будућност неће имати превише могућности да се насилнички понаша према суседима, јер ће се утицај САД повлачити из овог региона. Такође, Саудијска Арабија ће из истог разлога бити принуђена да одустане од остваривања улоге водеће земље у исламском свету. Реконфигурација односа снага на Блиском истоку, неминовно ће усмерити процесе у овом региону који ће водити ка повратку у оквире међународног права. Мислим да су они јако битни за опстанак Палестине, успостављање мира у Сирији, Ираку, Авганистану, Јемену, Либији, као и за даљи развој Ирана који је деценијама угрожен дејствима проамеричких снага. Египат и земље Магреба, које тренутно нису у епицентру сукоба, даље односе са Израелом развијаће у зависности од развоја ситуације на Блиском истоку, тражећи своје интересе пре свега у сарадњи са муслиманским земљама.
8. мај 2021.